Споменик пилота Зорана Радосављевићa

0Shares

Зоран Радосављевић је био официр и пилот ратног ваздухопловства Војске Србије.

Рођен је 26. фебруара 1965. године у Приштини. Његов отац, Светозар, био је војно лице при Југословенској народној армији. Због честих селидби захтеваних због професије његовог оца, Зоран је детињство провео широм бивше Југославије.

Скрасили су се у Београду таман да се Зоран ту, у основној школи „Старина Новак“, упише у први разред. Затим се школовао у Ваздухопловној општој средњој војној школи „Маршал Тито“ у Мостару. Касније је похађао Ваздухопловну војну академију у Пули и Задру.

Након разних усавршавања и преобука, уз напоран рад, Зоран Радосављевић 1992. године постаје један од најмлађих пилота у ескадрили Мигова 29 у историји југословенског ратног ваздухопловства. Своје лично усавршавање завршио је на последипломским студијама Саобраћајног факултета у Београду где је 1998. године магистрирао.

Колеге су га увек изразито цениле због изузетне радне етике и поштовања униформе. Почетком НАТО бомбардовања Зоран је био у својој јединици, 127. ловачкој авијацијској ескадрили „Витезови“ која је била смештена на војном аеродрому „Батајница“.

Мајор Зоран Радосављевић погинуо је трећег дана НАТО агресије на бившу СРЈ 26. марта 1999. године, у ваздушној борби са бројчано и технички знатно надмоћнијим непријатељем.
Његов авион МИГ -29. оборен је у ширем рејону Лознице. али су олупина и тело пронађени у месту Доња Крћина код Бијељине. Са њим је те вечери оборен и мајор Слободан Перић који се спасио искакањем.

Тело пилота Зорана Радосављевића, који је погинуо у борбама с авионима НАТО, одмах увече пронашли су дечаци у Републици Српској, надомак Бијељине. Захваљући тим дечацима од 16 и 17 година, Зоран је сахрањен! Труп авиона био је на ливади, кљун на једној планини, а његово тело са седиштем на другој. Дечаци су узели мердевине и ћебе од једне баке. Умотали га и предали војсци Републике Српске. Војници су га пешке преко њива пренели у болницу у Лозници.

Убрзо су дошли амерички војници и малтретирали мештане да кажу где је пилот – причала је касније Зоранова мајка, која сваког дана обилази синовљев гроб на београдском гробљу Лешће. Дан пре погибије однела му је, каже, последњи доручак у његов стан на Новом Београду, где је живео са девојком и молила га да не лети. „Мама, морам.“ – рекао је тада Зоран мајци. „Шта је човек ако изгуби своју домовину? Ми пилоти морамо да преузмемо први удар на себе и тако спасемо бар неко дете у овој земљи.“

Пилот Зоран Радосављевић посмртно је одликован Медаљом за храброст и унапређен указом свог команданта. Медаља за храброст добијена у рату је неупоредиво блиставија од оне што се добија у мирним временима. Још је сјајнија ако је додељена посмртно. Главна улица у Батајници данас поносно носи име Мајора Зорана Радосављевића.